уторак, 21. јул 2015.

En Bronte - Stanarka napuštenog zamka



Što se tiče mog književnog ukusa, prava sam svaštara! Volim kako klasike, tako i s vremena na vreme trivijalnu literaturu, čisto da odmorim mozak.
Jedna od knjiga koje sam nedavno pročitala, a koja je na mene ostavila utisak jeste „Stanarka napuštenog zamka“ od En Bronte. Moram reći da sam fan Bronte klana i da svakom knjigom postajem sve veći. Ova knjiga poput „Orkanskih visova“ sadrži nešto što prosto ne da da je ispustite iz ruku. Ono što se meni jako sviđa kod ove knjige jeste način na koji je napisana.


Zapravo se radi o fiktivnim pismima koje Gilbert Markem, sada čovek u godinama, šalje svom prijatelju Halfordu. Priča ide retrospektivno. On polazi od vremena kada je živeo sa svojom porodicom (majkom, bratom i sestrom) i opisuje svoje okruženje – mesto u kojem živi, porodice sa kojima je u kontaktu, kao i njihove međusobne odnose. Zaplet počinje kada se u do tada napušteni zamak Vejldfel doseljava misteriozna udovica – gospođa Greem sa svojim sinom. Ona privlači pažnju svih varošana i o njoj se javljaju razne priče. Gilbertu je ona u početku odbojna, ali ubrzo pokušava da postane prijatelj sa njom kako bi rasvetlio njenu tajnu.
Od jednog trenutka autorka otvara drugu priču koja teče u okviru prve priče. Glavna ličnost je ovaj put upravo gospođa Greem i priča ide iz njene perspektive – zapravo se radi o njenom dnevniku. Njena povest počinje danom kada ona stasa za udaju a završva se sadašnjošću, odnosno trenutkom u kojem je stala prva priča. U ovom delu otkriva se ko je ona zapravo i šta je do tad proživela. Čitaocu se pruža na uvid njena prošlost koja je jako dobro opisana da omogućava da se sa njom poistovetite i osetite sve ono što je ona osećala u određenim trenucima. Nakon toga se nastavlja prva priča.


Dok sam čitala moja osećanja su se mešala. I ja sam, zajedno sa Gilbertom, pokušala da dokučim gospođu Greem i da naslutim kraj. Ovo je knjiga koja Vas do kraja drži napetim i gde do poslednje stranice ne znate ishod dešavanja. Iako Šarlot važi za najboljeg pisca među njima, mislim da je En ovo napisala maestralno. Kada pročitate mnogo knjiga shvatite da više nije doboljno da knjiga ima dobru priču, već da je neophodno da delo bude jezički i stilski dobro potkovano.

Za one koji žele da pogledaju sadržaj, kritike i ocene knjige: https://www.goodreads.com/book/show/337113.The_Tenant_of_Wildfell_Hall

среда, 1. јул 2015.

Savremena Pepeljuga

Da li sam se rodila u pogrešno vreme? Ne ja nisam devojka budućnosti i inovacija. Ja sam za istoriju, klasiku i barok. Možda sam staromodna, ali i romantična. Patetična? Kako kome. Sebe zamišljam u viktorijansko doba, doba baroka. Duge haljina sa korsetima kao večernja garderoba za odlazak u pozorište. Spremam se u svom budoaru, puderišem lice i dodajem kap parfema. Sledeća scena: pratilac mi pruža ruku, izlazim iz kočija. Stigli smo pred pozorište. U velikoj sali, na balkonu, sedim pored njega i kroz dvogled posmatram glumce. Sjajna opera. Kada poslednje note utihnu, publika izlazi napolje. U holu me pratilac predstavlja svojim prijateljima. Učtivost. Muškarci skidaju šešir i uz naklon ljude ruku. Nakon povratka kući, odlazim u svoju biblioteku. Sedim pored kamina, u udobnoj crvenoj fotelji. Mislim na njega. Moju ljubav. U pozadini se čuje Mocart. Sedam za sto od mahagonija. Pišem nežne reči, izjavljujem ljubav. Stihovi sami izlaze iz mog pera. Ujutru ih šaljem. Željno iščekujem odgovor koji za nekoliko dana stiže. Želi da se nađemo na našem mestu. Šetnje kroz vrt, uživanje u trenutku. Pada mrak, gledamo se. Uz mesečinu, on me nešno poljubi. Skoro je ponoć. I tek tako, vraćam se u stvarni svet. Kao što Pepeljuga u ponoć ponovo postaje samo sluškinja, tako i ja postajem samo devojka iz 21. veka. Gledam u svoj touch screen telefon. 00:01. Magija prestaje.