Savremena Pepeljuga

Da li sam se rodila u pogrešno vreme? Ne ja nisam devojka budućnosti i inovacija. Ja sam za istoriju, klasiku i barok. Možda sam staromodna, ali i romantična. Patetična? Kako kome. Sebe zamišljam u viktorijansko doba, doba baroka. Duge haljina sa korsetima kao večernja garderoba za odlazak u pozorište. Spremam se u svom budoaru, puderišem lice i dodajem kap parfema. Sledeća scena: pratilac mi pruža ruku, izlazim iz kočija. Stigli smo pred pozorište. U velikoj sali, na balkonu, sedim pored njega i kroz dvogled posmatram glumce. Sjajna opera. Kada poslednje note utihnu, publika izlazi napolje. U holu me pratilac predstavlja svojim prijateljima. Učtivost. Muškarci skidaju šešir i uz naklon ljude ruku. Nakon povratka kući, odlazim u svoju biblioteku. Sedim pored kamina, u udobnoj crvenoj fotelji. Mislim na njega. Moju ljubav. U pozadini se čuje Mocart. Sedam za sto od mahagonija. Pišem nežne reči, izjavljujem ljubav. Stihovi sami izlaze iz mog pera. Ujutru ih šaljem. Željno iščekujem odgovor koji za nekoliko dana stiže. Želi da se nađemo na našem mestu. Šetnje kroz vrt, uživanje u trenutku. Pada mrak, gledamo se. Uz mesečinu, on me nešno poljubi. Skoro je ponoć. I tek tako, vraćam se u stvarni svet. Kao što Pepeljuga u ponoć ponovo postaje samo sluškinja, tako i ja postajem samo devojka iz 21. veka. Gledam u svoj touch screen telefon. 00:01. Magija prestaje.