Reč - dve

Ovaj blog počinjem da pišem jer želim da svoje mišljenje podelim sa ostatkom sveta. Nije važno da li će me neko čitati ili ne. Važno je da imam potrebu nešto da kažem i da nameravam da iskoristim svoje pravo na slobodu govora i izražavanja. Moje misli su kao vetar. Nekada su burne, kao tornado koji ruši sve pred sobom i ne daju mi mira, a nekad su lake kao povetarac i ne postoji lepši osećaj.

Ne mogu da kažem precizno o čemu ću pisati. Ne volim ograničenja. Biće članaka o životu - pravdi, nepravdi, ali i o knjigama, filmovima, serijama, putovanjima. Svakodnevica koja nas okružuje praćena nekom metaforom, šalom ili surovim komentarom.

Pišem jer je to najlakši način da formulišem svoje misli i shvatim ko sam ja na ovom svetu i šta želim da radim u životu. Želim da se moj glas čuje! Ali, ne u smislu da što više ljudi vidi šta pišem, već da pišem makar i za jednu osobu koja će razumeti šta želim da kažem.

Imam dovoljno godina i zrela shvatanja, ali volim i da se igram. Reči su kao slagalica – bitno je znati kako da ih sklopiš. Znate one velike slagalice od hiljadu delića? Ovaj moj pokušaj je baš to. Pa, da počnem...